Дејан Ђорић
Светост = светлост
Није
без значаја податак да се сликар и иконописац Драган Јовановић духовно формирао
у Чачку. У граду поштовања културе, на хоризонту српске фигуралне фантастике,
засветлела је нова звезда. Реч је о несвакидашњем мајстору, способном да
технолошка искуства, прецизност и благост иконе преобрази у фантастично, помоћу
хришћанских вредности делујући на тако дивљем терену какав је уметничка
зачудност. Његово умеће почива на
дисциплини и монашком самосавлађивању при чему је вероватно битно
уметниково познавање бушида, самурајског начина превазилажења препрека.
Јовановић је као „ратник светлости” (познат у српско-византијској и јапанској
традицији), успео да у пребогатој, фантастиком засићеној балканској култури,
изведе несвакидашњи ликовни обрт, боље речено подвиг.
Фантастика,
као река понорница свеопште ликовности, избија ненадано, пречесто подређена
мрачним силама. Јовановић је самопрегором и знањем, или можда дечачком чистотом
душе коју је успео да сачува у себи, о чему пишу познаваоци његовог
стваралаштва, извео коперникански (Copernicus) обрт у новијој историји ликовних
онеобичења. Уместо слика у чијој позадини делује хтонско, црномагијско,
некрофилно и танатолошко, радосно и животно винуо се до светлости. Његово
сликарство делује по древном иконописном начелу светост = светлост, човек је
сјај, лепота и (с)мисао а не само смрт, патња и мржња.
Овај
српски мајстор улива велики оптимизам; његова уметност израз је наде у доста
замореној савременој фигуралици. Открио је скривени извор ликовности. Моћи
ирационализма, пренаглашене у фантастици, пречесто долазе из тамне стране
света, из ноћи, сновиђења, демонског, чудовишног или нихилистичког. Драган
Јовановић је успео да се самооствари у најређем и ликовно најтежем – у
фантастици која има основе у белом и божанском, у лепоти, доброти и истини, у
иконофилији и благобитију. Реч је о духовном а не само ликовном подвигу, о
неопходном смирењу које отвара изворе светлости. Довољно је на крају увода у
богато дело овог сликара сетити се речи Александра Мења (Alexander Men) да би
се разумео опсег његовог деловања: „У борбу с дезинтеграцијом ступају бића
наоружана духовним оружјем”.
