среда, 15. мај 2013.

Nove slike







Raspevani zmaj srpskog slikarstva

 Slikarstvo Dragana Jovanovića (1964), koje se odvojilo od magistralnog toka njegovog dosadašnjeg stvaralaštva, i koje je u poslednje tri godine naraslo brojem i širinom tema koje zahvata, zahteva ozbiljnu kritičku valorizaciju. Dugujući puno svom dvodecenijskom bavljenju ikonopisom, i ne odstupajući od tradicionalnog medija kojim suvereno vlada, Jovanović se upustio u smeo poduhvat da na poukama i iskustvu koje je stekao izgradi jednu drugačiju, manje kanonsku viziju vaseljene, ali viziju koja tim više što odgovara njegovom temperamentu nije ništa manje puna istinskog patosa i sozercanja.
 Umesto hijeratičnih i arhetipskih formi kojima ikona prikazuje onostrano, Božiju premudrust, utešnu istinu o kraju svih muka, pred nama je lirski razmahnut prostor ispunjen čudnovatim zbivanjima: selidbama i seobama, okončanim i neokončanim šahovskim partijama, neobičnim putnicima koji lutaju nebeskim i kosmičkim prostranstvima, paukolikim crtačima i patrljcima olovaka, igračkama i insektima. Smešteni u jednu osobenu scenografiju, pred nebesku kulisu koja se prozorima otvara u nebo iza neba, zbliženi večnim putovanjem, odlaskom i susretanjima, ovi motivi predstavljaju osnov Jovanovićevog likovnog vokabulara i neprestano nadahnjuju njegovu vedru, himničnu viziju.
 Na takvom, nestabilnom prostoru koji se neprestano preobražava, otvara u nove horizonte i oživljava umnožavanjem Jovanovićevog “bestijarijuma”, i na igri motiva koji stoje na granici između portreta i simbola počiva izazov tumačenja, ali i drama i spasenje Jovanovićeve umetnosti. Kuda putuju džinovski kukci, delfini i kornjače? U koju daleku zemlju brodovi i automobili koji brode i voze onuda kuda se samo može leteti, odvoze šarena jaja i šahovske figure? Ko vuče poteze u šahovskim partijama koje se odvijaju na nekim nama teško shvatljivim razinama, i ko su stanovnici megalopolisa niklih na trupovima brodova koji, kao čardak iz bajke, počivaju “ni na nebu ni na zemlji”?
 Odgovor na ove, i mnoge druge zagonetke koje pred nas postavlja Jovanovićevo slikarstvo krije se u samom tom slikarstvu, u njegovom biću i prirodi, u slojevima boja koje počivaju na drvenoj dasci, gradirane i odmerene tako da u tvorenju ukupnosti njegove vizije stvaraju utisak sjaja, prozračnosti i lakoće. U toj viziji paukoliki crtač, u kome prepoznajemo samog slikara, raspinje svoje nevidljive niti i u njegovoj mreži počiva ukupnost svega postojećeg: na prozračnom, nebeskom fonu sve blista okupano nadzemaljskim sjajem venčanja nebeskog i zemaljskog sveta. Sa te strane sagledano, Jovanovićevo slikarstvo i dalje stoji na terenu ikone i ikonopisanja: njegovi motivi su bez razlike i u istoj meri oživotvoreni, a portretisani likovi više od karateristika osobenih crta u svojim pojavama otkrivaju karakteristike idealnih tipova. Istovremeno, krećući se korak dalje, ono na početku našeg stoleća počiva kao svedok susreta minulih epoha i skladište viševekovnog znanja i iskustva, zbog čega u njegovoj genealogiji među brojnim uticajima prepoznajemo traganje za sintezom i integralnim u stvaralaštvu u čemu su mu prethodnici umetnici iz grupe Mediala.
 Postavimo, na posletku, još jedno pitanje: ko je Dragan Jovanović? Pauk koji vuče nevidljive linije crteža na ovim slikama, patrljak olovke koja istovremeno može biti i zametak čitavog jednog univerzuma, ili raspevani zmaj koji se odvojio od zemlje i ušunjao tamo gde ne dopiru naši uporni pogledi, i gde naše pronicanje otkriva jalovost svojh napora? I jedno i drugo i treće, a ponajpre večiti dečak i nemirni nomad, koji je kao i Noje sagradio svoju barku i otisnuo se u beskrajno lutanje kosmičkim prostranstvima kako bi u stalnom igranju, čuđenju i otkrivanju sačuvao svoje dečaštvo. 

Miodrag Danilović

draganjovanovic1609@gmail.com





Šah period










                
PARTIJA ŠAHA SA TVORCEM


MEGA. XX vek bio je doba umnožavanja stvari. Objekti su beskrajno multiplikovani bez prave potrebe i bez ikakvog smisla. Uz njega pristao je (prirastao, srastao s njim) jedan epitet, a to je: MEGA. Atomska bomba imala je razornu moć merenu u MEGA-tonama. Gradovi su toliko narasli da su postali MEGA-polisi. Svetska slava aktera u oblasti zabave i šoubiznisa postala je tako velika da su prepoznati kao MEGA-zvezde. Kolos sa Rodosa sada liči na dečiju igračku u odnosu na MEGA-solitere. Korporacije ili MEGA-trustovi, postale su moćnije od država. A banke, tzv. MEGA-banke, uvek gladne profita i kamata, promovisale su jedan MEGA-trend u politici, po imenu globalizam... I sam sam dao mali doprinos duhu vremena smislivši i napravivši seriju velikih kolaža (dimenzija 1,10x0,90m) koje sam, naravno, nazvao: MEGA-kolaži. Malo, mikro, mini, je prezreno i odbačeno. Unikat je zamenjen multiplom. Samo je nešto veliko bilo vredno pomena, komentara i divljenja. Brojao se samo bezlični umnožak nečega bez karaktera i fizionomije. Od milionera, osvanuli su milijarderi. Filmske pljačke izražavane su plenom sa nebrojenim nulama: 0000000000000000000000...
VIŠE. Omiljene su bile samo velike serije istovetnih predmeta koji su silazili sa pokretne trake. U igri velikih brojeva svi su rado učestvovali. Množina predmeta deklarisana je sve kraćim rokom upotrebe. Period od smeštaja gotovog proizvoda u skladište do njegovog odlaganja na đubrište bivao je sve kraći i kraći. Tako da mnoge stvari nisu ni dospevale do prodavnica, tih MEGA-pazara, nego bi odmah bivale poslate na MEGA-đubrišta, na kojima bi bila podvrgnuta procesu reciklaže (koja je postala jedan od najnovijih i najprofitabilnijih MEGA-biznisa). Čovek, kupac, korisnik, idealan MEGA-konzument, poistovetio se sa predmetima koji su ga okruživali. Bez mora MEGA-objekata, bez predmeta za jednokratnu upotrebu, bez tih glupih i ružnih stvari, bio je izgubljen, primoran da prizna sebi da bi bez njih oko sebe bio savršeni niko i ništa. Ma koliko se naprezao da što više kupuje, da učestvuje u MEGA-šopingu, bivao je sve češće zbunjen i izgubljen u samoposluzi (S.Basara). A gomila (kolekcija?) predmeta koje je prikupljao oko sebe pretila je da ga zatrpa i, na kraju krajeva – smoždi. Katalog predmeta, koji su svi od reda na prodaju (koji se mogu kupiti na popust ili još povoljnije ako se sačeka sezonsko sniženje cena), beskonačan je. Bili smo nevoljni svedoci poznate biblijske sentence: Čega je malo, biće ga mnogo...
PREVIŠE. Početak XXI veka (koji se, u stvari, još nije ni završio, nego je neka vrsta produženog XX veka) ne donosi ništa novo. Ono čega je bilo mnogo – MEGA! _ sada ga je – PREVIŠE. MEGA je postalo samo jedna zaboravljena sitnica. Sada je ono od u nekoliko skromnog i podnošljivog MEGA nasilno uveličano, naduvano, izđikljalo, metastaziralo... do enormno uvećanih dimenzija i do totalnog besmisla. Stepeni poređenja sada glase: MEGA, VIŠE, PREVIŠE. Nema ničega što bi moglo biti malo, sitno, skromno, retko. Ne. Sve je glomazno, gabaritno, preveliko, nagomilano, prenatrpano, preterano u svakom pogledu. Ceo Svet se razleteo u eksploziji preterivanja. Nije dovoljno biti umeren i odmeren. Važno je - preterivati! Menadžeri su prezaposleni, a nezaposlenost radnika enormna. Bogataši su bezobrazno (pre)bogati, njihova pohota je nezajažljiva, a siromasi nepojmljivo (pre)siromašni. Političari su (pre)lažljivi. Bankari – (ne)zasiti. Otvorite novine (kakav časopis, sajt, tv, reklamni letak) i videćete jedan predizajniran svet. Preteruje se svuda, na svim poljima: glumci – preglumljuju, sportisti su – pretrenirani, žene su postale prenašminkane (prenakićene, premodirane). Muškarci: oni su ili mačo tipovi – prenabildovani; ili, suprotno tome - preosetljivi, u problemu sa nabujalom animom (umesto oca pojavljuje se još jedna tzv. muška majka). Novinari – preobavešteni. Muzičari – prenavežbani. Studenti su učili, učili i preučili. Filozofi su se tako duboko zamislili da su prevideli suštinu... Preterivati, to je trend i imperitiv. Ne čini ništa odmereno i umereno. Potrudi se i preteruj, kao i svi ostali. Samo Apokalipsa po Jovanu najavljuje ispunjenje drugog dela proročanstva: Čega je mnogo, biće ga malo...
RED I MERA. Postoji jedan slikar u Srbiji koji pokušava - i uspeva, da uvede red. Red i meru u ovaj naš Svet bez reda iz bez mere.  Broj i mera, moja vera! – deviza Društva inženjera i tehničara Kraljevine Srbije iz 1892. godine. I, ono što je najvažnije: da osmisli taj red i tu svoju meru Sveta. Njemu mnoštvo bića, stvari, predmeta i objekata ne predstavlja smetnju. Za njega je mnoštvo = obilje, a obilje - pravo bogatstvo (a ne noćna mora). Sve što se ne može tačno prebrojati, kao što je broj vlati trave na obližnjoj livadi, broj listova u krošnji lipe ili broj kapi vode u letnjem pljusku, to je mnoštvo čudesnih detalja od koji se sastoji smisao i lepota Sveta. Zato je vrlo važno posvetiti se zapažanju, istraživanju, registrovanju, beleženju beskonačnog niza elemenata od kojih je naš Svet sačinjen. Ništa nije toliko nevažno da ne nađe svoje pravo mesto na slikama Dragana Jovanovića. I on sam je prihvatio svoje neutralno ime i prezime, teško prepoznatljivo u mnoštvu istih takvih imena i prezimena u Srbiji. Koliko ima Dragana Jovanovića isto toliko ima Pavla Pavlovića i Petara Petrovića. U skloništu svoje anonimnosti ovaj Dragan Jovanović, slikar, instalirao je čudesnu osmatračnicu. S nje on pažljivo i uporno osmatra Svet oko sebe. Svet u sebi, takođe. Svet u knjigama, udžbenicima, monografijama, takođe. Upustio se u težak i neizvestan, ali i neizmerno lep, posao:
 Prebrojati ribe u (Zapadnoj, Velikoj i Južnoj) Moravi...
           Naslikati po jednu pticu iz svakog jata (zajedno sa vrednom pticom kolibri, koja lebdi u središtu cveta perunike, kao što se izvidnik-lovac naliva gorivom u letu sišući vime aviona MEGA-cisterne)...
                 Dati šansu insektima, tim drevnim stanovnicima planete. (Šta znači naših nekoliko hiljada godina, naspram njihovih eona?!)...            
                        Avion-igračka prava je neugledna skalamerija naspram sposobnosti i dugovečnosti jednog vilinog konjica ili srebrno-zelenog skakavca...
                               Po morima (ne većim od kakve bare ili močila za konoplju) plutaju MEGA-gradovi nazvani „Titanik 2X“...
                                       Kineski zmaj dobričina odmara se na obronku jednog kumulusnimbusa. Oko njega lepršaju cepelini sa natpisom Coca-Cola, okolo zuje dečiji baloni pastelnih boja, lebde ping-pong loptice koje se smeju. Objekti, živa bića, reklamni slogani, filozofske sentence, izreke aforističara-amatera - ono u umetnikovoj glavi, ono što vidi oko sebe ili u sebi, ono što čini igrajući se - kao i simboli-metafore, sve to zajedno  nalazi se u istom trenu-prostoru slike. I sve je, ipak, u harmoniji...
                                                   Šahovske table-kulise imaju na sebi nekoliko polja-prozora za osmatranje beskraja. Na početnoj poziciji stoje modro-srebrni opnokrilci besprekorno ispoliranih oklopa. Čini se da miruju, ali njima je data moć kretanja u svim pravcima (u svim prostorno-vremenskim dimenzijama), sloboda koju imaju samo kraljice na pustarama arhišaha...
Ovaj slikar nije ni malo pristrasan, nije ni homocentričan. Njegova pozicija bliska je postupku naučnika, matematičara, filozofa ili geometra. Ne istražene mogućnosti Sveta njega preokupiraju i motivišu. Šta je sve moglo da se desi (a nije)? Ko je sve i sa kim mogao da se sretne (i sreo se)?! Šta je zauvek propušteno, izgubljeno? A šta je sačuvano samo u snu i u mašti umetnika!?
Mnoge slike ovog neobičnog i posebnog Dragana Jovanovića su neka vrsta mentalnog eksperimenta sa neizvesnim ishodom. On prikazuje faze beskrajne partije šaha koju je Priroda započela sa čovekom u neko davno, pradavno doba. Ta je partija još uvek u fazi Otvaranja. Svet se otvara, koleba i nije siguran kuda će da pođe. Šta je dobro za njega, a šta za nas? Ko će to znati?! Nije dobro ni (sa)zanti celu istinu. Šta će raditi naši potomci, naslednici naših noćnih košmara, pita se ovaj smerni Dragan Jovanović.
 Od Svih Dragana Jovanovića u srpskoj kulturi, među kojima ima svih fela, od inženjera do probisveta, od pesnika do ribara, od fudbalera do glumaca itd itd, baš ovaj Dragan Jovanović započeo je jedan beskonačan i periodočan posao – zavesti umetnički red u naš Svet! Ali, pri tom ne izgubiti njegovu posebnost i njegovu lepotu. On igra divnu partiju šaha sa Tvorcem. I ne moli za milost, ne vraća poteze, ne traži predah. Ah, kakva je to partija?! Kakvo čudo od igre! Dragan Jovanović ne pomišlja na remi. On hoće pravu, igru sfera, koliko virtuelnu, toliko i životnu...
Možemo mu kazati da zdravo rizikuje i da je na sasvim neizvesnom Putu. I možemo mu poželeti da ga na tom Putu prati sreća. Ništa drugo mu i ne treba; sve već ima ili će se ubrzo opskrbiti svime što mu je neophodno.


19. aprila do 2. maja 2013.godine u Požegi                                                    Milenko Pajić




Drugi period









                                                                                 
                                                                           













Prvi period





















  



   





LILIPUT