субота, 15. фебруар 2014.

ICHIGO IMAGINARIUM 2




Дејан Ђорић

Светост = светлост

                Није без значаја податак да се сликар и иконописац Драган Јовановић духовно формирао у Чачку. У граду поштовања културе, на хоризонту српске фигуралне фантастике, засветлела је нова звезда. Реч је о несвакидашњем мајстору, способном да технолошка искуства, прецизност и благост иконе преобрази у фантастично, помоћу хришћанских вредности делујући на тако дивљем терену какав је уметничка зачудност. Његово умеће почива на  дисциплини и монашком самосавлађивању при чему је вероватно битно уметниково познавање бушида, самурајског начина превазилажења препрека. Јовановић је као „ратник светлости” (познат у српско-византијској и јапанској традицији), успео да у пребогатој, фантастиком засићеној балканској култури, изведе несвакидашњи ликовни обрт, боље речено подвиг.
                Фантастика, као река понорница свеопште ликовности, избија ненадано, пречесто подређена мрачним силама. Јовановић је самопрегором и знањем, или можда дечачком чистотом душе коју је успео да сачува у себи, о чему пишу познаваоци његовог стваралаштва, извео коперникански (Copernicus) обрт у новијој историји ликовних онеобичења. Уместо слика у чијој позадини делује хтонско, црномагијско, некрофилно и танатолошко, радосно и животно винуо се до светлости. Његово сликарство делује по древном иконописном начелу светост = светлост, човек је сјај, лепота и (с)мисао а не само смрт, патња и мржња.

                Овај српски мајстор улива велики оптимизам; његова уметност израз је наде у доста замореној савременој фигуралици. Открио је скривени извор ликовности. Моћи ирационализма, пренаглашене у фантастици, пречесто долазе из тамне стране света, из ноћи, сновиђења, демонског, чудовишног или нихилистичког. Драган Јовановић је успео да се самооствари у најређем и ликовно најтежем – у фантастици која има основе у белом и божанском, у лепоти, доброти и истини, у иконофилији и благобитију. Реч је о духовном а не само ликовном подвигу, о неопходном смирењу које отвара изворе светлости. Довољно је на крају увода у богато дело овог сликара сетити се речи Александра Мења (Alexander Men) да би се разумео опсег његовог деловања: „У борбу с дезинтеграцијом ступају бића наоружана духовним оружјем”.










LILIPUT