ГРАД НА ЛЕЂИМА КИТА
Древни
митови о структури Света варирају, у ствари, једну те исту слику-причу, артикулишући и сажимајући исто схватање – идеју
о суштини Свемира. Језиком пажљиво пробраних симбола којих нема превише, колико
прстију на шаци једне руке, мало више, једва десетак, али никад више од туце.
Универзалну представу универзума разне културе описују отприлике овако:
„Земља почива на анђелу. Анђео на стени, стена на корњачи, корњача на
бику, бик на слону, слон на на киту, кит на води, вода на ваздуху, овај на
тами, а тмина лута по вечности“.
Дакле: анђео, хридина, корњача, бик (Минотаур),
кит, вода, зрак, помрчина, бескрај (онамо и назад, крај=почетак) и тако даље...
Елементи и симболи чине непрекидан, кружни
ланац. Кратка, мудра прича. Једноставна, јасна слика. Смисао сажет у запањујуће
скромном броју знакова, а о њему се може размишљати (допуњавати, вагати,
одмеравати) до у бескрај. А о бескрају се и ради, зар не? Све алке у овој оси
(вертикали, синџиру) су важне, имају своју незаменљиву улогу. Кит је, на
пример, задужен за откуцаје, за пулс Света. Кад он зарони-изрони цео Свет се (про)дрма.
Уз то, демони га наговарају да се ослободи терета. Кит се, срећом, држи свог
ритма, остаје миран и непрекидно (за)даје такт свему што постоји...
То је та прича која се мање-више
сама препричава у бесконачно много верзија. Само се број, положај и распоред
симбола мења од цивилизације до цивилизације. Негде уместо кита ускочи
крокодил. Број слонова варира од четири до четрдесет. И увек су орјентисани су
према половима-странама Света. У асирско-вавилонској верзији космогоније на
корњачи-монструму стоје три слона који држе небо. Све у свему порука-значење
ове дивне скулптуре у слободном времену-простору говори о постојаности,
(дуго)вечности, мудрости, снази-силовитости, плодности, моћи, бесмртности,
вечитом обнављању, рађању-умирању-васкрсавању, богатству (скривеном благу),
неуништивости, (с)познању, лепоти, почетку и (бес)крају...
Сами митови садрже знатан део
савршенства о којем говоре, испредају, ткају, образују и пуне заједничку
меморију. И онда је предају даље као опште сећање или у виду библијских прича о
постању Света. И тако даље, све до његове пропасти-преображаја-обнове-ускрснућа.
Ове заносне и страшне бајке, сликовите легенде, поруке из вечности,
представљају златно језгро-јабуку или мотив-разлог постојања нашег Света. Свима
разумљивим језиком симбола говоре о архитектури универзума, његовој вертикали,
симетрији, о концентричним сферама космоса. Укључујући физику и метафизику, ово
и оно-страно, дакле заокружено, целовито виђење Све-мира.
Многе
слике Драгана Јовановића баве се симболичним ишчитавањем Света. При том овај
уметник комбинује древне архетипске и нове космогоне симболе. У ланац познатих
он додаје своје. На леђима његовог кита, који је персонализован, има име,
карактер, улогу која се мења, налази се мегаполис 21. века. Исти град инсталиран је на палуби носача авиона од
папира (прва лекција на курсу оригамија). Аутор инсистира на игри. Готово све
његове слике обасјане су сјајем детињства. Објектима реалности одузета је крутост
и озбиљност, а додата алеаторичност дечијих игара. На глави његовог модела,
лепе Маје, уместо шешира, шатиране косе или какве махраме са
вавилонско-византијским орнаментима, видимо зидине града-Света о којем сања, у
који ће отићи и који ће потчинити. Из слике у слику, као у атомизованом стрипу,
ми пратимо преображаје симбола и значења која носе (или им се приписују). У
атмосфери слика слутимо наду, занос, ведрину. И циљ на видику (одмах иза
видика). У дубљим слојевима (негде иза реквизита видљивих на сликама) детектујемо
благу-неопходну дозу бриге. Кит Kристифор узда
се у снагу свог дремежа, али пре свега у своју толерантност. Спреман је да
истрпи вреву-прогрес Града који буја. Крстарица-носач зоља нехајно плови низ
матицу времена. Мајин осмех је знак Добре наде. Распоред симбола слути повољан
развој догађаја. Блага интуиција инспирисана је сјајним налазима и открићима
виђеним у сну. Стварајући слике-складишта симбола овај сликар представља бројне
димензије Света које другачије и нису видљиве. Он црпи древно (са)знање и
отвара изгубљене или залутале поруке. Саопштава нам истину спонтано и не
знајући да је зна. И не инсистирајући да је прихватимо. То знање је савршено и
свакако није (само) од овога Света.
Миленко Пајић
